четвртак, 20. септембар 2012.

Hipsteri - Fuzija kontrakultura


KO? Hipsteri.
ŠTA? Prelazak iz kontrakulture u pop-kulturu.
KADA? Sada.
GDE? Svuda.
KAKO? Putem medija.














Hipsterizam predstavlja jedan od najnovijih trendova zapadne kulture koji se izuzetno primio u svest mladih, kako na nivou naše države tako i u regionu. Uz pomoć sve većeg broja novih medija, lake dostupnosti različitim sadržajima i putem različitih kanala od kojih se u primarne svrstava internet, američka subkultura kao što je hipsterizam, dobila je sasvim novu dimenziju i doživela ogromnu ekspanziju. Civilizacija je izrodila velik broj kontrakulturnih pokreta koji su se energično suprotstavljali ,,statusu kvo’’. Ranije su to bili pokreti mladih koji su borbama i pobunama pokušavali da se izbore sa tadašnjim društvenim poretkom i standardima, a danas postoji  ,,hipster” podkultura koja oslikava ukletu plitkost mejnstrim društva.
 Sam termin ,,hipster” ima različito značenje kod različitih ljudi. Dok simpatizeri ove subkulture gledaju na njene pripadnike kao na generaciju mladih koja traga za individualnošću i odstupanjem od onog što je moderno, sa druge strane postoje oni koji su kritički nastrojeni prema ovom talasu i na ovaj termin gledaju kroz prizmu njegovih stereotipa. Kritičke mase ovaj termin izgovaraju sa značenjem uvrede, jer za njih on predstavlja sveobuhvatni opis nekoga ko je prazan iznutra i sklon slepom praćenju trendova. Bez ičega što bi moglo da je brani, podrži ili čak prigrli, ideja ,,hipsterdoma’’ je otvorena za napade.  Takav je i slučaj sa srpskim hipsterima, koji se najviše ističu na socijalnim mrežama kao što su: Fejsbuk, Tviter, a u poslednje vreme i Flikr – gde dele svoj život u fotografijama ili Tumblr.kom, na kom su povezani sa drugim kreativnicima iz celog sveta. Srpski hipsteri su jedni od najčitanijih tviteraša i blogera. Satirično i ironično, sa dosta humora oni komentarišu i kritikuju političku, muzičku i uopšte društvenu scenu Srbije. Neki smatraju da će upravo hipsteri, koji su između ostalog mladi i akademski obrazovani, biti ti koji će u budućnosti promeniti i pokrenuti kulturnu scenu Srbije svojim kritikama.
Međutim, prošle godine organizovana grupa ljudi javno je pozivala na linč pripadnike hipsterske kulture preko Fejsbuk grupe pod nazivom ,,Beogradski hipsterski šljam’’. Na ovoj grupi su se postavljale slike pojedinaca sa porukom : ,,Ovom aplikacijom želimo da upoznamo obične ljude sa ovom novom i svedominantnijom subkulturom i da im skrenemo pažnju i pomognemo u lakšem detektovanju mete”  ili     ,,Kad se neko nečem dobrom nada,  pojedini hipster može i da strada.” Brojni su bili komentari kao što su: ,,hipstersko đubre”, ,,vrati se odakle si došao” , ,,znam gde živiš”. Grupa koja je okupila više hiljada članova direktno je pozivala na agresiju protiv različitosti. Baš kao i gej populacija, hipsteri  su u našoj zemlji postali kulturni neprijatelji. Grupa ,,Beogradski hipsterski šljam’’  je ugašena nakon što se saznalo za ideju anonimnog pretećeg prozivanja i sastavljanje spiskova ljudi protiv kojih će se voditi makar misaoni rat, kao i da su organizatori ovog medijskog linča bili ljubitelji dizel (ne)kulture devedesetih. Ipak se i dalje vode diskusije na mnogobrojnim forumima i napadi na hipstere  zbog njihovog ,,nedostatka individualnosti i kreativnosti’’. Nisu im naklonjeni ni mnogobrojni video klipovi koji kruže internetom i na različite načine ih ismevaju. Iz mini ankete sprovedene na Fejsbuk mrezi može se zaključiti da hipsteri u Beogradu, a i u Novom Sadu nisu najomiljeniji.  Pretenciozna grupa ljudi iz nekog razloga veruje da sve što je opšte popularno  je i loše. Sociolozi kao razlog svih tih negativnih kritika upućenih hipsterima navode mišljenje pripadnika ove kulture da su pametniji od ostalih, kao i njihovu sklonost ka homoseksualnosti .  Ili je jednostavno, ,,običan narod’’ ljubomoran , jer su većina hipstera obrazovani i društveno prosvetljeni ljudi koji vide par godina unapred i teže tome da budu ,,skupo alternativni’’. ,,Opšte je poznato da je ono što nije tradicionalno u Srbiji je i teže prihvatljivo, pogotovo ako to nešto dolazi sa zapada,, - istakao je Dušan Ristić, sociolog sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. U osnovi ove agresije i  ljubomore  nije samo netrpeljivost prema različitosti, već neznanje , usamljenost i ogorčenost. ,,Mi smo poslednja generacija, kulminacija svih prethodnih promašaja, uništeni bljutavošću svega što nas okružuje’’ , kaže jedan hipster.

Portret hipstera
Ukoliko se ukuca reč ,,hipster” u guglu se za 0,22 sekundi dobija oko 46.800,000 rezultata. Time je pokušaj pojednostavljivanja ovog fenomena čitaocima još teži. Konkretna i univerzalna definicija ovog pojma je nepoznata. Značenje te reči za svakog od ovih osoba ima posebnu interpretaciju i ideju koju podržava.


Prošetajte ulicom bilo kog većeg grada i sigurno ćete ugledati mnoštvo modno svesnih dvadesetogodišnjaka koji nose predvidljivu odeću: izbledele, uske farke, flanelske košulje, marame ili  neki kul šešir. Vintejdž odeća, neretko jarkih boja, majice sa sarkastičnim natpisom, starke, retro džemperčić ili otmeni sako. Suknje koje sputavaju korak, stari nakit i starke, asimetrične frizure, rajf zlatne boje u kosi i tetovaže koje misteriozno vire ispod odeće, samo su neke odlike modnog stila hipstera. Sve ultramoderne stvari koje su se na neki način pretvorile u uniformu. Uloga im je predstavljanje alternativne i visoke mode koja je diktirana brendovima. Njihov izgled je ležeran, ali i kombinovan sa opsednutošću imidžom. Hipsteri vezuju za sebe pojmove neponovljivost i unikatni stil. Sve je podređeno opštem kultu apsolutne kreativne autentičnosti. Generalno su društveno osvešćeni. Dok su ,,zeleni’’ hipsteri ekološki orijentisani. Zbog toga su i njihove naočare, koje su postale kliše ovog stila i koje danas nose svi i svuda, plastičnog okvira. Voze se biciklovima do noćnih klubova i umetničkih zabava. Žive boemskim životom. Retko se viđaju u popularnim gradskim lokalima, ali ukoliko se to desi, drže se u grupicama i ispijaju pivo za šankom. Čuveni po tome da odišu ironijom, apatijom i nostalgijom. Uglavnom su upoznati sa nekim oblikom kreativnog izražavanja, najčešće fotografijom. Ovako površan i stilizovan način života, od hipstera je načinio univerzalni predmet podsmeha. Iako se i dalje za veći broj ljudi prepoznatljivost hipster ogleda isključivo u načinu njihovog odevanja, njihova filozofija ipak zalazi dublje od toga. Ono što je najuniverzalnije kod pripadnika ovog pokreta  je da njegova sama ideja jeste suprostavljanje i prezir prema mejnstrim muzičkim i modnim trendovima, kao i podrška alternativnom načinu življenja. Hipsteri velike afinitete poseduju prema prošlim vremenima, posebno prema tridesetim i četrdesetim godinama prošlog veka. Tu ljubav manifestuju kroz modne trendove, to jest već pomenutu vintejdž odeću i korišćenjem zastarele tehnologije- fotoaparata i kamera. Hipsteri su stvaraoci- muzičari, književnici, mislioci i kinematografi. Pokazuju alternativan način kulturnog života u poređenju sa onim što nudi društvo. U umetnosti su prikazivali svoj odnos prema svetu i klimi koja je stvorena od strane ljudi i institucija. Teme koje su bile zastupljene u književnosti  i koje mladi još uvek konzumiraju su materijalizam, birokratija i demokratija, a hipsteri insistiraju na njima. Ali je retko, ako ne i nemoguće, naći osobu koja će se ponosno smatrati hipsterom. To je zanimljiv fenomen da čak i oni koji jasno nose simbole ove kontrakulture nikada neće javno priznati ili na bilo koji način prokomentarisati da su pripadnici iste. Ovaj čudan paradoks samoidentiteta  i  poricanje  sopstvene egzistencije se može objasniti samo vraćanjem na jednu od osnovnih ideja hipsterdoma, a to je borba protiv etiketiranja bilo čega. Ako direktno ili indirektno upitate nekog hipstera da li je on hipster on će vam sa ironičnim osmehom odgovoriti : ,,Ne, bre! Ja čak mislim da su hipsteri  izmišljeni. Oni ne postoje.” Ili ,,Ne, ja nisam hipster, ali znam neke koji jesu.”.  Pokušaj dobijanja izjave ili komentara za bilo koji medij, bilo kod pripadnika hipsterdoma nemoguć je postupak.

www.hipsteri.ulogamedija

Nekada, medijum je bio poruka, a čovek svoj stil. Danas je stil poruka, a čovek medijum. Očigledno je čovekova želja ,to jest hipsterska želja za naglašavanjem individualnosti i da bude drugačiji, progutana ogromnim ustima kapitalizma i tako je od hipster napraviljena  nova industrija. Hipsteri  najveću zahvalnost za svoju ekspanziju duguje masovnim medijima. Ili mogu  da optuže  samo  masovne medije. Internet je ključni faktor u globalizaciji ,,hipa“. Pored socijalnih mreža  kao što su: Fejsbuk, Tviter, Maj spejs, Tumblr ili Flikr.kom  na kojima hipsteri svakodnevno provode puno vremena i dele svoju ,,ideologiju” sa drugima,  isto tako i Pitchfork Media  ili Flavorpillna svojim sajtovima i mejlovima izveštavaju o hipsterdomu  na istim stranama sa muzikom, modom, književnošću. Štampana Biblija  hipstera - magazin ,,Vajs” koji je prvi put  izašao u Montrealu 1994. godine  do sada ima  tiraž preko 900.000 primeraka na pet kontinenata. U časopisu ,,Tajm” je prošle godine preko 250 puta spomenut termin ,,hipster”, što je izazvalo burnu reakciju kritičara i gramatičara, jer pravo značenje tog termina još uvek ne postoji  i time hipstere  ponovo dovelo  u centar medijske pažnje. Objavljuju se onlajn i štampaju mnogobrojne knjige različitih autora pod nazivima ,, Hipsterski priručnik” ili ,,Zašto Hipster mora da umre”. Uticaj blogova je i jedan od najvećih i to je ono što je ubrzalo  integrisanje ovog  uličnog stila. Ali istog momenta kada se brend, trend, bend, zvuk, stil ili osećaj previše izlože, na njih počinje da se gleda s prezirom. Hipsterdom je definitivno prva kontrakultura koja je rođena pod mikroskopom reklamne industrije.Ono što oni možda ne znaju, to je da ,,lovci na kul sadržaje” takođe koriste, prate, kradu njihove sajtove, beleže, analiziraju kako se oblače, šta rade, kako se ponašaju ili pak šta konzumiraju. Zatim dobro plaćeni agenti marketinga i promoteri, kradljivci kulture mladih, sve to recikliraju, pretvaraju u potrošne predmete, koje im potom prodaju uz ogromnu zaradu. Na kraju, hipsteri  iako imaju veliki uticaj na modu, muziku i kulturu, postaju samo kupci sadržaja koji su sami izumeli. Hrane se  sopstvenim prepakovanim kulturnim produktima.Upravo tako su nastali modni brendovi kao što su ZARA, Pikoks, Urban Autfiters, GapAmerikan Igl, japanski Uniklo, Ameriken Aparel  i mnogi drugi. Ove  kompanije  proučavaju  i kopiraju stil ulice, pakuju ga i prodaju nazad začetnicima tog stila. Kako su hipsteri sladokusci ukusa i  konzumiraju sve  na „kvalitetan“ način, nebitno da li je u pitanju hrana, odeća, film ili muzika, oni su zbog masovnih medija i veoma brze industije postali samo jedni od konzumera tržišta koji su otvoreni za stalnu manipulaciju.  Masovni mediji  su jako dobri posrednici u prenosu informacija sa određenom slikom vrednosti. Učinili su da ovaj vid podkulture zaživi na globalnom nivou i još jednom pokazali, doduše na trenutno bezazlenom primeru, dominatnost i opasnost kontrole nad informacijskim kanalima kada se oni koriste  u ideološke i manipulativne svrhe.


Civilizacija jeste izrodila brojne kontrakulture, ali izgleda da je bunar civilizacije presušio. A hipsterska opterećenost samim sobom i održavanju izolovanosti, ne čini ništa kako bi pothrahila kulturnu evoluciju. Bilo kako bilo, hipsteri kao subkultura postoje i to niko ne može poreći. Hipsterizam jeste izgubio onu nezvaničnost i odsustvo etikete, pošto je sada još jedan modno-muzički pravac koji je veoma lako prepoznati. Međutim, hipsteri svojim zanimljivim, pozitivnim i kreativnim lajfstajlom nikome nisu naudili pa stoga ni nema potrebe da budu trn u oku ostalim pripadnicima društva.





Istorija hipster kulture

Vratimo se u davne četrdesete, u vreme kada se i pojavio termin ,,hipster’’.
Hipster priča je započela oko džeza, jer su prvi hipsteri bili ljubitelji tog stila. Obožavaoci džez stila trudili su se da pored muzike usvoje stil oblačenja, način govora i uopšte kompletan imidž muzičara. Hipsteri su bili anarhistički raspoloženi, kao i osobe bez morala koje su smatrale da utehu uvek mogu pronaći u džezu. Ranih pedesetih godina hipster pokret je bio amorfni, tačnije bez određene strukture i ideologije.   Tih godina pokušavaju da pređu preko okeana, u Veliku Britaniju, ali  zbog političkih prilika, to nije bilo moguće. Hipsteri su sedamdesetih i  osamdesetih godina bili prezirani od strane raznih pokreta, jer su težili ka tome da budu ,,skupo alternativni ‘’. Izlazili su na najskuplja novootvorena hip gradska mesta i slušali ,,najkul’’ bendove.  Devedesetih godina pokret se javlja u neo-boemskim četvrtima američkih metropola i dobija ekskluzivnije značenje. Umetnici, dizajneri... počeli su da se bogate na dot.kom korporacijama. Iako tih godina dosta podseća na neo-hipi stil, zapravo se radi o mešavini siromašnih umetnika i privilegovanih belaca. Ovi rani moderni hipsteri  slede modne trendove sedamdesetih godina, što uključuje bradu i brkove kod muškaraca, a vintejdž stvari kod žena, pogotovu haljinice. Odbijali su mejnstrim modu i kulturu, a favorizovali indi rok i filmove nezavisne produkcije. Međutim, kasnih devedesetih godina izraz ,,hipster ‘’ počinje da predstavlja mlade ljude povezane sa alternativnom kulturom, posebno alternativnom muzikom, hip-hopom, nezavisnim rokom i lajfstajlom kome su neke od karakteristika kupovina u seknd-hend prodavnicama, organska hrana, vegeterijanstvo, ispijanje lokalnog piva, slušanje javnog radija. Do promena u stilu hipstera dolazi 2001. godine, posle napada zgrada ,,bliznakinja’’ u Njujorku. Tada njihov prioritet postaje ,,zeleni pokret’’ odnosno stil koji obožava prirodni svet. Počinju da koriste ikone poput zmija, sova, cveća i druge. Pokret počinje da se širi i van Amerike i hipster postaje nesvesni stvaralac, ali i sledbenik mejnstrim trendova. Hipsteri prestavljaju ,,preteče’’  svih grupa koje na marginama društva pokušavaju da uobliče  posebne i samo njima sopstvene stilove života. Ovu subkulturu nije oduvek bilo lako definisati, jer je mutant raznih stilova, ukusa i ponašanja. Veruje se da je hipsteraj nastao kao novi posleratni pravac inspirisan hipi, pank, bit pokretima. Po mišljenju nekih kulturologa ne može biti definisan kao čist pravac, dok drugi smatraju da hipsteraj predstavlja kulturološku mitologiju i kristalizaciju ranije konfuznih stilova. Danas sama kultura predstavlja jednu od dominantnih, jer briše razlike između mladih kultura i spaja ih u jednu celinu.




Bakin kolač


Ne treba nam magija da bi nestali, nego samo  destinacija.
 Zato ponekad  spakujem nekoliko sitnica i slike urezane u svest  tog dana provedenog kod kuće  i krenem. Misli mi se nekada probijaju kroz strah  ili sreću, izrovanu iz želja , u  zavisnosti od toga zašto sam opet počela da bežim. Stvaram sliku Bakinog glasa i ono uobičajno : ,,Čuvaj se kćeri!,,.  Dok stežem kazaljke na satu, shvatim da nisam više njena devojčica koja se boji mraka, nego žena koja se boji svetlosti dana.

,,Takav je život da čovek često mora da se stidi onog što je najlepše u njemu i da upravo to sakriva od sveta , pa i od onih koji su mu najbliži.,, - zato, kada sam počela da grešim, počela sam  da bežim od najmilijih  i da volim tajne.
Prosvetljen njihovim znanjima, pripadaš porodici. Neprosvetljen, neznanac si. Neprosvetljen znanjima sveta, pripadaš porodici. Prosvetljen njima, neznanac ćeš biti. Pored kulturnih i društvenih normi koje mi propisuju kako treba da se ponašam, osećala sam da me porodica sprečava da razmišljam.
Koliko god mi ličili na naše roditelje, mi ne moramo biti ono što oni jesu ili ono što su želeli biti. Mi ne moramo verovati u istog Boga, na svadbama biti jednako sretni ili na sahranama jednako tužni. Dok sam razmišljala o preterivanju u običajima, o iritantnom nametanju mog budućeg zanimanja ili lošem izgledu rođaka i nemoralnosti meštana - do te mere da je to postalo tragikomično, pokušala sam  uveriti sebe i druge da sam zapravo dobra osoba, a nisam ni sama bila sigurna u to. Bila sam sigurna u jedno – da sam drugačija. Oni su se smejali meni, jer sam drugačija. Ja sam se smejala njima, jer su oni svi isti.
U svakom slučaju, bar smo na porodičnim fotografijama svi uvek bili nasmejani.

Ako se ikada vratim, neću se vratiti samo sa tajnama, nego i sa malim lažima.  Oni će uvek postavljati pitanja od - zašto si otišla do - zašto se vraćaš?
Ruska zima natera i neznanca da se vrati kući. Makar i sa torbom punom laži i tajni.
Ona nikada nije postavljala pitanja, niti mi je sudila. Kod porodičnog ognjišta sklupčanih misli i želja - znala sam da ću uvek, kada se promrzla vratim, zateći miris Bakinih kolača.





Veliko D


Dobar Lik.
Sa velikim D.
I dugo je to.
I sad je u mojim očima još veći.
Tek kada upoznaš nekog zaista velikog, shvatiš koliko si ti ustvari mali.
U mnogim stvarima si mali : znanja i imanja, iskustva, napisanih reči javno ili tajno, izgorenih reči – onih koje ceo grad čuje ili samo neko drugi. Škole i fakulteta, ljubavi novih i starih. U svemu si manji od te druge osobe.
I to te jako ljuti. Što si mali i mlad. I nezreo. Kao zeleni paradajz. Samo si za turšiju dobar i ništa više. I opet moraš da sačekaš dug period da bi te ljudi makar  probali i kad te probaju opet si tako – kiseo.
Posle besa si i tužan.  Pa se onda tešiš što ta osoba uopšte stoji pored tebe. Mogla je stojati uz nekog drugog. Onda opet shvatiš da ta osoba uopšte ne stoji uz tebe, da ti moraš ubrzati korak ili potrčati da bi je stigla.
Ako si, na primer sličan meni, onda mrziš trčanje. Najdosadnija fizička aktivnost koja postoji. Još ako znaš da se duplo više kalorija troši tokom samo jednog vođenja ljubavi, nego kada pretrčiš kilometre, onda odustaneš od trčanja totalno.
Kvačilo, kočnica.
Za vođenje ljubavi je potrebno dvoje, za trčanje ti trebaju samo patike. Lakše je danas iskeširati dobre patike, nego naći nekog da te voli i da pritom mršavite.
Posle tuge, ide i totalna nesreća. Neko tako velik, u mnogim stvarima sjajna osoba, ne može ili neće tebe da voli.
Sreća u nesreći : još uvek se samo diviš, nisi se i zaljubio/la. Ali bi ga ili je ipak ljubio/la.
 Ljubav je lepa stvar i volim da volim.
 Ali mi  poštovanje prema ovom dobrom liku sada deluje mnogo za*ebanije od ljubavi. Sliči na mač sa dve oštrice. I zabiće mi se u leđa kad tad.



недеља, 16. септембар 2012.

Njene reči i negova muzika.


Pravila je dobru kafu, ali bi je posle toga zašećerila.
Hodala je sa petama u vazduhu, kao da je na nekim nevidljivim potpeticama. Otvarala bi prozore u dnevnoj sobi da razbije zgusnut vazduh od protekle noći.

Kada sam je prvi put sreo, u prostoriji preglasnoj i prepunoj nekih ljudi, upitala me je da li sam izmislio to prezime da bi mi se slagalo uz  ime. Trebao sam je pitati da li je ona izmislila sebe, da bi se slagala uz mene.
Pomislio sam: ,, Bože, kako ova može da priča.”. O tome kako mrzi kišu, o tome kako naše biblioteke nikad neće imati dovoljno knjiga. O politici, o posledicama kapitalizma, o muzici, o uticaju alkohola, o kanalizacionoj mreži u Novom Sadu… Ona
.
Ona je napravila kafu i otvorila prozore. ,,Jedi te kolače, baba ih je tebi poslala”. Osećao sam se kao da cuclam nekakve kofeinske šećerleme. Pljaskala je stopalima i dalje po starom parketu i ometala me u razmišljanju. I sada kada pogledam  u taj parket mogao bi se zakleti da su na njegovoj površini ostali ocrtani njeni nožni prsti. Bez peta, jer ih je zaboravila u vazduhu. Ali nemoguće. Mnogo je ljudi, žena prošlo tuda posle nje.

,,Kada ćeš napisati priču o meni” – upitao sam je. Pomerajući neke predmete sa jednog mesta na drugo  odgovorila je : ,,Kad ćeš ti napraviti pesmu o meni ? ”. Iako joj nisam video lice od njene duge kose, znam da je se bezobrazno nasmejala. ,,Jebi se”, pomislih.
Navukla je onu letnju haljinicu preko glave, prišla mom kaišu i ušima… I pre nego sam izgovorio njeno ime, nazula je japanke i otišla. Ostavila me sa tečnom šećerlemom, bakinim kolačima i otišla.

 Ostavila me u rashlađenoj prostoriji onako kako se ostavljaju ljudi koji su zaslužili da budu napušteni.





 Počela je da pada kiša. Nju japanke žuljaju. Kosa joj je mokra. Proklinje kišu, koja je  uporno ignoriše i baca se na njena gola ramena. Da se vratila, možda bi sve bilo drugačije, no pomislila je ,,Jebala te priča.” i  nastavila da pljaska stopalima po mokrim ulicama.

Belin - grad umetnosti.




Metropola  poznata po liberalnosti, toleranciji i umetnosti . Grad kosmopolitskog duha. Obilje kulturnih mogućnosti i zabave. Živ i tih, brz i spor, urban i star, strog i opušten. Siromašan, a seksi. Grad u srcu Nemačke, a nije Nemačka. Nekada centar Hitlerovog rajha, a danas grad opuštenog stanovništva među kojima ćete se osećati prijatno. To  je Berlin danas.
Najatraktivniji  grad i prestonica kulture u Evropi. Mlad grad koji prestavlja simbol slobodnog izražavanja, izvor ulične umetnosti, studijski i naučni centar i sa tako vrednom istorijom. Grad između istoka i zapada, grad između kada i ako. Za većinu turista, prvi suster sa Berlinom je ustvari susret sa U-Ban stanicama ili jednim od najmodernijih podzemnih sistema gradskog saobraćaja. I tada sasvim slučajno,dosta njih zamisli Berlin 1978. godine : hladni rat, droga, prostitucija, sumorne solitere velegrada ili samo decu sa stanice Zoo. Berlin je od tada prošao kroz talase preobražaja tako da knjiga ,,Deca sa stanice Zoo,,  ne treba da služi čak ni za poređenje nekada i sada, nego samo kao knjiga koja se ljubomorno čuva u ličnoj biblioteci.
Vožnja U-banom je veoma specifična, neobično obična, sama po sebi turistička atrakcija, pogotovo ako se vozite u ranim jutarnjim satima. Ovde se najbolje može primetiti da su Nemci veliki ljubitelji životinja i da na primer psi, imaju velike povlastice. Zbog toga se nemojte iznenaditi ako sticajem okolnosti, morate deliti sedište u metrou sa nemačkim ovčarom ili nekom pudlicom. Izlaskom na Aleksandarplac – centar istočnog Berlina i najpoznatiji, glavni trg  susrešćete se sa starim socrealizmom čije su se ideje u to vreme zaista izražavale kroz umetnost. Socrealistički stambeni blokovi, visoke državno-političke zgrade tradicionalnog oblika kao što je Gradska kuća ili Ostrvo muzeja i ostaci stare arhitekture- tragovi su nekadašnje Nemačke. U muzejima  Nemačke Demokratske Republike, sa istočne strane reke Špreje turisti mogu da vide kako je izgledao tipičan stambeni prostor u to vreme, da listaju školske sveske, preslušavaju telefonske razgovore , otvaraju fioke i police. Zbog ovoga se stiče uverenje da tragovi stare države neće nestati baš tako lako , jer Nemci brižljivo čuvaju svoju istoriju. Neki tragovi se ipak brišu i ružne stvari se stavljaju pod tepih. Tako da je Aleksandarplac sada miks moderne i stare arhitekture, koji na neočekivan i paradoksalan način povezuje  građevine i  proširuje mogućnost simboličke poruke ovog dela grada. ,,Aleksom,, kako ga još zovu meštani, dominira televizijski toranj koji je visok preko 200  metara i na njegov vrh se stiže liftom za četrdesetak sekundi. Na vrhu tornja je restoran koji se neprestano okreće i ako imate u višku 100 evra za ovaj ugođaj  i njihovo najpoznatije jelo pržene premasne ćufte i  pivo u kombinaciji sa sokom, nećete se pokajati jer je pogled na Berlin zadivljujuć i to je trenutak kada shvatite da je on zaista grad kontrasta.



Ovaj grad je namenjen iskrenim i tolerantnim ljudima, zaljubljenicima u neke druge vrednosti. One vrednosti od kojih vam zastane dah i zbog kojih zaćutite. Jedan od mnogobrojnih spomenika koji će vas naterati da ćutite je spomenik stradalim Jevrejima u Evropi. Jednoličnost i ozbiljnost ovog prostora ostavlja dubok  utisak na posetioce i baca u senku čak i Brandeburšku kapiju. Ali samo onim posetiocima koji shvataju namenu ovog spomenik parka, jer nažalost mnogi turisti i  tinejdžeri verovatno nemaju dovoljno adekvatnih informacija o ovom spomeniku, pa se penju na kocke i skaču sa jedne na drugu, zauzimaju poze za slikanje, kao da je u pitanju neko igralište. Ne znaju da te kocke predstavljaju grobove stradalih i da su različitih veličina, jer su stradala i deca i odrasli, muškarci i žene. Nije baš zgodno reći , ali podela grada na Istočni i Zapadni deo, je ono što ga je učinilo zanimljivijim. Ozloglašeni zid ovog grada i njegova bodljikava žica  koja  je razdvajala  porodice godinama i odnela  preko 150 života, sada je najveća galerija ulične umetnosti i kulture i predstavlja simbol nade svim ugnjetavanim narodima na svetu. Istočni deo zida  ili ,,Ist sajd galeri,, ukrasili su slikama ili bolje reći freskama, slikari iz celog sveta. Ovaj zid  je sada umetničko delo, kao što je i  ,,Mona Liza,,,  iako turisti ispisuju svoje ime i poruke na njemu, ostavljaju žvake ili uzimaju za sebe jedan njegov mali deo. To je upravo  ono što ga čini umetničkim delom i simbolom grada.
Berlin možete zavoleti ako ste zaljubljenik u klasičnu ili modernu umetnost, muziku, modu i dizajn, istoriju. Ako ste gurman i naravno ako volite šoping i pivo. Berlin je grad koji ne spava, prestonica evropske klabig scene. Verovatno zbog toga što ne postoji određeno vreme kada se klubovi i diskoteke moraju zatvoriti, tako da ljubitelji elektro i tehno zvuka ostaju na žurkama u popularnim podrumima kluba ,,Trezor,, do ranih jutarnjih časova. Pored elektronske muzike na ulicama Berlina se može čuti i pank, rok, pop i naravno džez crnih muzičara koji čini se, teže da stvore jednu mizičku viziju, potpuno odvojenu od muzičkog nasleđa evropskih  belaca i da nametnu ideju potpune slobode u svojoj muzici, taj neodvojivi odsjaj njihovog  postojanja. Uz ovu muziku najčešće uzivaju prolaznici Avenije pod lipama ili mladi koji leže na travi ispred Berliner doma i jedu nemačke kobasice kupljene za 1,5 euro i naravno piju pivo.
Berlin je grad koji se turbulentno i velikom brzinom razvija, te promene zabeležile su mnoge kulture i istorijska dešavanja. Njegova dinamičnost i šarm najbolje se mogu opisati rečenicom:,,Pariz će uvek biti Pariz, ali Berlin nikada neće biti Berlin,,.  Za one koji su uvek u potrazi za nečim drugačijim i novim, za one koji se dive autentičnosti i minimalizmu - Berlin će biti samo grad umetnosti. 
Umetnost  poseduje vlastitu snagu ili njeno delovanje koje je nekada moćno, a nekada samo dekoracija onih drugih snaga koje u prvi mah nisu vidljive. To delovanje je nekada totalitarno, porobljavajuće, a nekada i oslobađajuće i preobražavajuće. Umetnost je ono što daje snagu Berlinu.






Fonologija ljubavi.



Pišem. Maštam. Sam čin imaginacije unosi živost u mene. Izmišljam likove.
Povremeno osećam kao da otkopavam ljude iz leda, ali, više od svega, možda upravo iskopam Sebe.

Pišem. Osećam bogatstvo mogućnosti svojstvenih svakoj ljudskoj situaciji. Osećam svoju sposobnost da biram između njih.
Slast slobode, za koju sam verovala da sam je davno izgubila.
Zadovolja me raskoš istinitog, ličnog, intimnog jezika.
Pokušavam da izbegnem klaustofobiju slogana, klišea, anglicizama... zaista pokušavam i prizivam užitak prirodnog disanja.
Odjednom počinjem da dišem punim plućima.

Pišem. Osećam do koje mere tačna i precizna reč ponekad biva lek za svaku boljku.

Pišem. Oslobađam se mutnih i osobenih svojstava da budem Neprijatelj i ništa drugo osim Neprijatelja.
Oslobađam se i od iznenađujućih sličnosti koje nalazim između mog Neprijatelja  i Mene.
I dok ovo pišem,  čujem  ga kako kaže : ,, M. vrati se u krevet.,,.





Beč - mali Balkan u Austriji.




Autobus je krenuo iz lepljivog Novog Sada punog razgolićenih lepotica i predizbornih plakata. Vozač autobusa koji  je pomalo ličio na malog epizodistu iz priča Paula Koelja,  promuklim, pušačkim glasom je rekao : ,, Granica  gospodo! I ovo je Evropska unija. Nemojte bacati vaše opuške okolo, sami ćete ih kupiti.”
Putnici su izašli  na trotoar pored autobusa.  Gledaju  jedni u druge i ćute. Pokušavaju da zamisle tuđe živote, njihove prve ljubavi, njihova nadanja, zanimanja, ali nikom to ne polazi za rukom.
Bilo je hladno napolju, kao u nekom tuđem kupatilu. Bilo je hladno onako kako samo nasilno isečena geografska polja znaju biti hladna. I uvek je nekako neugodno  na granicama. Kao da su to neka drugačija mesta. Mesta  na kojima se ne priča, ne čita, ne pleše i ne peva. Mesta na kojima  se ne diše od nekog neobjašnjivog, parališućeg straha. Mesta na kojima se  prestaje raditi  sve ono što je ljudsko.
Posmatraju  i dalje lice jedni drugima dok u redu mirno i polako  prilaze kanti za smeće i pravo u nju bacaju odavno dogorelu cigaretu. Na svakom licu je pomalo euforičan  osmeh putovanja. Ali je vidljiv i drugi pomalo melanholičan jer su  svi izašli iz zemlje u kojoj ljudi  sa  radošću  trče jedni drugima, sastaju se sami sa sobom i pogotovo sa tim drugima. Znaju da su pripadnici te iseckane zemlje, koja je sama u sredini sveta i u sredini  njihove  utrobe. No, bez obzira, većina njih odlazi samo na kratko putovanje ili u kratku posetu rodbini, jer ih ta ista izmrvljena zemlja vuče nazad kao dobro podmazanu jo-jo igračku.
Debeli čika policajac i crvenokosa žena na granici propustiše  autobus i oni nastaviše dalje ka Beču, ka Austriji, s njihovim crnomanjastim šoferom.
Po nekom nepisanom pravilu svi komentarišu svoju sliku u pasošu i iritantno čekanje na granici. Navodno, niko drugi tako dugo ne čeka kao što čekaju oni koji imaju srpske tablice. 
Sredovečan muškarac iza nas u svoju bradu komentariše:,, Srbi, Srbi, Srbi! Pitali su me svuda , kada otvore moj pasoš – u Nemačkoj, u Francuskoj, u Španiji, Švedskoj Ii ko zna gde još –Odakle si ti ? Nedokučivo pitanje.  Meni se nikada nije dalo objašnjavati i naglašavati fusnote i opet bih i uvek bih rekao  - Ja sam iz Jugoslavije.”
Pala je noć odavno i sijalice u autobusu su utihnule. Neko je tražio da se pusti neki film na televizoru, na negodovanje ostalih mlađih putnika, koji su ispijali pivo i rakiju u šaragama. U šaragama je kao i uvek najveselije. ,,Nema vajde “, doviknuo je vozač , ,,ionako ne radi!”.
Put od granice sa Srbijom sanjivo se produžio, osim u šaragama. Beč ih je dočekao napola uspavane, napola budne.
I opet jutarnji, pušački glas vozača: ,, Gospodo, stigli smo. Ja Beč već poznam i iako je samo 6 časova udaljen od Beograda, svetlosne godine su u pitanju kada uvidite razlike. Uživajte u boravku, ja ću vas čekati ovde.”.
Prvo što se primeti u gradu Dunava od voska i valcera, je nedostatak tenzije, nervoze i stresa. Da to prosto bude čudno. Sve ima svoj red i svi mirno čekaju svoj red na semaforu. Sve je čisto i sređeno, bez pasa lutalica, bez papirića, a kamoli nekog drugog smeća.  I nekako hladnjikavo. Sve je bukvalno nacrtano: red vožnje na stanicama tramvaja, metroa, svuda neke mape. Svejedno, uvek  se može na srpskom jeziku obratiti nekom za pomoć. Barem  jedna od tri osobe zna da odgovori na srpskom ili srpsko-hrvatskom jeziku.
Grad još uvek odiše Habzburškom monarhijom. Miriše na muzeje, opere, kremast šlag sa torti. Miriše na čuvenu caricu Sisi. Od nje je u Beču napravljena prava fama. Na sve strane Sisi! Ali pored plakata i slika te carice i suvenirnica koje nose njeno ime, nalaze se i plakati koji reklamiraju ,,Balkan Parti,, ili kako naši to u Beču zovu gasterbajterska veselja.
 Jedan poznanik iz Beča,  koji nije Austrijanac , komentariše ove plakate : ,, Na izmaku noći, ovaj grad spokojno diše u tišini. Noć ume da zaboli kao i neprijatno pitanje. Sutra ujutru vam je još teže, jer znate da je tamo neko, kod kuće, bio budan umesto vas.  Zbog toga se i često okupljamo i pevamo stare pesme.“.
 Svi oni žive i provode dane na bečki način: radeći kulturno i disciplinovano i sanjareći o tome da će se jednog dana vratiti kući, uz česte odlaske do Balkanstraše - ulice koja se nalazi u 16.okrugu Beča. Pored prodavnica u kojima se prodaje plazma, šareni pasulj ili Banatski rizling, nalazi se i mesara  ,,Đorđević,,  gde je velikim slovima ćirilice ispisano  ,,Mi pečemo za vas,,. U restoranima se služi sarma, svinjetina, roštilj i uvek se popije jedna čašica pelinkovca ili rakije, a ako je domaća onda i dve .
Iz  kafea , nanizanih kao napolitanke u jednoj kutiji ovog grada, svira neka muzika. Tužna.  Tipično balkanska.  Pored starih štampanih izdanja naših novina nalazi se i knjiga Mike Antića.
Iz opuštenog razgovora sa redovnim  posetiocem ovog kafića, to jest,  kafane  spoznaje se ono  što zaista čuči u srpskom mentalitetu -večito alavi na dobre stvari i večito bežanje od loših stvari. Jer ovde ne važi ono  - upoznaj svoju zemlju da bi je više voleo, nego izađi iz zemlje da bi je više voleo.
To je kao ono kada dvojica na klupi igraju šah, dođe treći i taj treći bolje vidi šahovsku tablu i celu partiju sagleda mnogo bolje.  I zaista, kada stojite  pored nekog  moćnog, masnog i naparfemisanog novog stanovnika jedne bogate zemlje i  vidite mu tugu u očima, jer je izdao sebe, a ne rodni kraj osećate neki neopravdano prisvojeni ponos – kao, prava mala, klempava Jugoslavija u starkama, koja svima smeta i svakoga žulja, ali ipak je tu, takva kakva jeste. I opet bi i uvek ćete  tako na glas vikati : ,,Ja sam iz Jugoslavije. Ja sam iz Srbije, iz Hrvatske, iz Bosne.! I vraćam se kući. “. A ćute gasterbajteri , tako zvani, i rade kao pijuni na šahovskoj tabli.  Ćute pijuni tromo kao što ćute teretni kamioni u redu pred  graničnim prelazom.




Farba, znoj i suze.



Najveći mural u Novom Sadu, koji se nalazi u Gimnazijskoj ulici, još uvek je sakriven iza građevinskih skela koje je postavilo Javno preduzeće ,,Poslovni prostor”, uprkos negodovanju građana na pokušaj njegovog prekrečavanja.

Mural je u okviru projekta ,,Ekstrim mejkover” Umetničke asocijacije ,,INBOX”  iz Novog Sada, realizovao francuski strit art umetnik Gijom Albi, poznatiji kao Remed uz pomoć dva novosadska umetnika Dušana Bjeljca i Mrdaka Luburića, u oktobru 2009. Godine. Ovo delo pod nazivom ,,Jedina istina“ koji  predstavlja odnos između čoveka i velikih sila moći koje upravljaju svima nama, se nalazi na jednoj fasadi u centru grada i veličine je 15x15 m. Pokrovitelji ovog projekta bili su Grad Novi Sad i švajcarski program za kulturu ,,Pro Helvetia".

Različite umetničke žanrove i stilove koji postoje, kao ni jezike koji se govore u Novom Sadu ne treba posmatrati u kontekstu gostoprimljivosti i multikulturalnosti, već najpre u kontekstu erozije sveukupne opšte kulture.
Imajući u vidu da su „drugačije“ vrste umetnosti, poput pank pokreta obeležile protekle novosadske decenije, govori u prilog da je Novi Sad tokom svoje istorije predstavljao značajan centar kulturne avangarde i alternativnih subkulturnih pravaca. Ono što međutim, predstavlja bitnu razliku u ovom trenutku jeste činjenica da su se u međuvremenu značajno promenila interesovanja, pre svega mladih.
Samo ako se sagledaju grafiti po zidovima, poruke koje ostaju kao pečat vremena, može se primetiti da su najznačajniji agensi identifikacije navijačke grupe i političke organizacije.
 Da li okrenutost materijalnom i  sve manje utemeljenje identifikacije koje umetnost nudi, može dovesti  do toga da Novi Sad sam sebe u značajnoj meri provincijalizuje, pokazaće vreme.

Remedov mural iz Gimnazijske ulice označava vrednost jedne lokacije i sam je postao deo kulturnog turizma Novog Sada, što dokazuje i velika zabrinutost građana za  njegovu budućnost, kao i protest koji je usledio nakon postavljanja skela i pokušaja njegovog prekrečavanja 22. aprila 2012. Godine.

„Mi nismo bili obavešteni o odluci Javnog preduzeća ,,Poslovni prostor “ da prekreči mural velikog umetnika i nadamo se da se to neće desiti“ , ponovila je Natali Beljanski iz Umetničke Asocijacije ,,INBOX”.

 Građevinske skele i dalje stoje, rekonstrukcijski radovi se ne izvode i jasno se vidi da je jedan deo murala namerno oštećen. Nakon protesta građana koji se manifestovao u brojnim grupama podrške na socijalnim mrežama kao što su Fejsbuk i Tviter, kreiranje satirične verzije , Skidanje murala” koja se takođe može pogledati na internetu  i reakcije medija na sam događaj, uslovilo je izjavu zamenice direktora ,,Poslovnog prostora”,  Milanke Prodić da će se u junu mesecu nastaviti privremeno prekinuti radovi na obnovi fasada u Gimnazijskoj ulici.
Na pitanje koje se odnosilo na samu rekonstrukciju zida na kom je naslikan mural, Prodić je odgovorila : ,,Izvršiće se obnova fasade na pomenutom objektu, mural će biti zaštićen i neće pretrpeti nikakve izmene kako bi se umetnička vrednost murala u potpunosti sačuvala.” Ona navodi da su ovi radovi deo projekta rekonstrukcije fasada na objektima od interesa za lokalnu samoupravu, koji sprovodi "Poslovni prostor", kao i da se ne može dokazati da oštećenja koja se trenutno vide na muralu, nisu postojala pre postavljanja građevinskih skela i da će se ona svejedno sanirati.

Jedan od mladih novosadskih umetnika, koji se zalaže za aktivizam i poštovanje ljudskih prava, Danijel Šivinjski, istakao je da je jedina istina, kako se i originalno zove ovaj Remedov mural, to da grad Novi Sad ne voli i ne poštuje uličnu umetnost. ,,Naravno, pritom ne mislim na sve građane, daleko od toga, ali mislim na tog nekog čoveka s vrha, kvazi predstavnika nas, kao građana. To zvuči veoma paradoksalno i suludo. Pored toga, drago mi je da su građani odmah reagovali na ovaj slučaj”, dodao je Šivinjski.

Sociolog Predrag Svilar, prokomentarisao je da je sama najava pokušaja uklanjanja murala odličan primer na kom se može sagledati sva konfuznost, odnosno nepostojanje bilo kakve strategije kulturne politike u Novom Sadu. ,,Imajući u vidu da je mural iscrtan uz saglasnost i finansijsku pomoć gradskih vlasti, a da ga svega tri godine kasnije, Grad putem jednog od svojih gradskih preduzeća, uklanja dovoljno govori samo po sebi”, rekao je on. On ističe da gradska uprava ne treba da odlučuje na koji način će se  promovisati savremena kultura u gradu. U tom slučaju umetnost bi prestala biti „kultura nemira“ i izazova i pretvorila bi se u nešto što može biti kodifikovano, predvidljivo, i ono što je najopasnije, poslušno.








Nije Skupština Srbije kolač, pa da se pitamo koliko šećera ide u njega!



Srbija spremna za ženu premijera.  –  08.03.2012., Izbori 2012.
Evropski parlament poziva na uvođenje kvota za žene. –  13.03.2012., Vesti, region.
Žene nemaju vlast u politici. –  26.03.2012. , Izbori 2012.
Da li su izbori nova šansa za žene ?  - 02.04.2012., B92
Žene u politici – 12.04.2012., RTS.
I tako dalje.

 Mediji redovno i budno prate  trku na štiklama budućih poslanica, ministarki ili ministrica, gradonačelnica ili predsednica koje su jednako energično ušle u  trku , jer znaju  da na vrhu ima dovoljno mesta, ali ne dovoljno da bi svi seli. Broj mesta se povećao, doduše. Kada se nova vlada formira, u idealnim uslova broj žena biće 87, što je  34 više nego u prošlom sazivu. ALI nije usvojena obaveza da ženu poslanika – poslanicu, zameni sledeća žena na listi. Zbog toga niko ne može da kaže koliko će njih zaista sedeti u sali posle formiranja vlade. Ipak su sve one  prethodnih godina pravile svoju političku zimnicu, željno iščekujući ovaj Đurđevdan, dan kada će za njihovom bogatom trpezom  gosti biti sretni  - tako siti i napojeni.
Posmatrajući ih kako brzo trče na tim visokim potpeticama , razmišljam o značenju lekseme  ,,poslanica,,.
Do ovogodišnje izborne kampanje  znala sam  samo za postojanje poslanice apostola Pavla, upućene hrišćanima, na primer. Sada kao što patrijarh Irinej poziva u Uskršnjoj poslanici vernike da "zdravo i trezveno prate događaje i vreme u kome živimo i da razlikuju dobro od zla, privremeno od večnog …” , tako i naše buduće POSLANICE u medijima govore o povečanom porodičnom nasiilju, teškom položaju zanatlija i trgovaca, penzionera, porodilja, o kanalizaciji u prigradskim naseljima ...
No, večina njih se namerno zbuni i tokom kampanje se i dalje  predstavlja kao poslanik, jer će joj ovo ,,poslanica,,  verovatno umanjiti funkciju kod biračkog tela. Pokušaj emancipacije žena  i u srpskom jeziku se onda svodi samo na praznu formu, opet ne primenjenu u praksi ove mačo-kulture.
Mediji  takođe prave i podele na muške i ženske teme tj. politička pitanja.  Govore da  mali ženski interesi kao što su  porodica, zdravlje i obrazovanje ne mogu da se porede sa velikom politikom kao što je pitanje  Kosova i Metohije ili integracija EU. Velika politika, slažem se. Pitanja sa velikim upitnikom jer su dugoročna, možda i nerešiva. Stičemo  utisak da ove žene prvo žele da srede svoje dvorišta, pa tek onda da zavire kod komšinice . Govore da će rešiti ono što je zaista rešivo, a Sizifov posao izgleda ostavljaju Bokiju, Čedi, Tomi ili Ivici. Što i nije tako lose.

Emancipacija žena , ne samo u politici nego  i u drugim sferama života kao da vodi emancipaciji žene od žene. Kada  se dočepaju funkcije kao da  zaborave  ko su  i  postaju  samo lepi portparoli svoje stranke kojima nije strano ni da opsuju na Skupštini. Žena postaje muškarac. Tako da kvantitet ne znači nužno i kvalitet.  
Da bi se video pozitivan učinak uvedene kvote našeg izbornog sistema  tj. da učešće žena u odlučivanju širi demokratske procese gde su uključeni različiti aspekti ljudskih potreba  i da još više stimulišu druge mlade obrazovane žene one ne bi  smele da primenjuju princip muškog liderstva, nadmetanja i kontrole. Ženski senzibilitet mora doći do punog izražaja. Jer, očigledno nas naši ,,očevi nacije,, nisu baš mazili. Politika u Srbiji je možda muški posao. Naglašavam MOŽDA. Ako  ove žene ne dobiju mesto da vrhu i određenu moć, neka se onda prisete koliki uticaj imaju na muškarce i neka ga iskoriste što bolje mogu. To je tajna šifra, a ne to da će u  budućem sastavu Skupštine Srbije biti jedna trećina poslanica. Nije Skupština Srbije kolač, pa da se pitamo koliko šećera ide u njega.



Pohvala studentima novinarstva



Kada podsetiš sebe zašto studiraš to što studiraš, ispitni rok ti lakše padne.
 Misao se ova rađa slepa, ko i svaka druga, ali zna šta je pogled.

Možda nema sve što želim , ali jebote kako volim ovo što imam - tako nekako.

Nemam provedene sate na Štrandu kao da su sekunde.
Nemam vremena da šetam novu haljinicu.
Nemam vremena za nove trendove, s toga  mi je kosa i dalje boje meda, a ne vatreno crvena.
Kafu s najboljim prijateljem pijem preko fejsbuka, koliko god to nemoguće zvučalo, kad je ispitni rok i to mogu.
Nemam volju da se vučem sada od turističke agencije do agencije koje nude ,,totalno drugačije letovanje” od svih ostalih, jer znam da je to sve isto bahaćenje  pridevima i loši hosteli.
Nemam vremena da odem po Draganin rođendanski  poklon.

Imam vremena da se istuširam i operem kosu, pročitam novine, odem na ispit  (klackanje na ispitu traje par sati), vratim se sa ispita, pročitam mejlove, ponekad da odspavam, na brzaka se napijem  i nastavim sa čitanjem i ponavljanjem naglas - razlikuju se samo skripte i knjige.
E u tome je trenutno sva moja ljubav prema životu: tiha žudnja za onim što mi izmiče, gorčina prikrivena zanosom.
Zanesena onim ,,diplomirani novinar”. Sad kad sam ovo napisala lakše dišem i nebitno je što je sledeći ispit za tri i po dana. 
Sad kad sam ovo napisala setila sam se da sam mogla biti stomatolog ili molekularni biolog. Pomisao na to je previse dosadna, kakav bi onda tek bio život. Živela bi za druge, a ne za sebe.
A kao novinar živiš sa željom da imaš jedan deo u sebi od svih ljudi, na svim mestima.

Nisam ja od juče.
Znam da za novinare ( pogotovo za novinarke) kažu da su ljudožderi, da im ništa nije sveto.
Da vremenom postaju bezdušne kreature koje nemaju ni trunke milosti u sebi.
Laju preko ekrana, skloni korupciji, podložni različitim uticajima, prave greške nesvesni dalekosežnih posledica.
Znam i da su ljubomorni na novinare. 
Novinarima se mnogo lakše otvaraju sva vrata nego pred ,,običnim” svetom.
Plaše ih se, jer bi taj neki dotični novinar mogao objaviti nešto što se vešto krije, a neko jednostavno voli da bude dobar sa ,,silnima” to jest  sa medijima.
Novinarski esnaf je nekada zaista zlata vredan: kada ti treba karta za koncert, brza viza, kada neko sa druge planete treba da ti donese lek ili knjigu, kada treba da izbegneš kaznu za nepropisno parkiranje…sve ove beneficije decenijama  podmazano funkcionišu.

Ali ništa o Nama  bez nas. Sve tako jednostavno izgleda kada šetaš sa karticom oko vrata koja kaže da se zoveš  PRESS. Taj isti PRESS koji se šeta po hodnicima pozorišta, po Gradskoj kući ili lako prolazi u neki tamo bekstejdž   - isto tako može stojati između rata svetova i izveštavati  navodno ,,objektivno”.  
Nije lako gledati  kako neko umire i koliko ih je umrlo, pogotovo ne pisati o tome.
Nije lako stojati na prozoru novosadske ulice, čitati vesti protiv postojećeg režima i čekajući da te neko ustreli.
Nije lako štampati novine u ilegali, noću, van sopstvenog grada, sa dva, tri čoveka koji su kao ,,redakcija”.
Preteško je godinama voditi monolog, da bi taj isti jednog dana prešao u dijalog.
Zastašujuće je tražiti neispisane priče sa rukom u praznom džepu. 
Usput se truditi svim svojim unutrašnjim snagama da se naciji ne naruši psihomentalno zdravlje, da joj se ne uništi kultura, da se ne upropasti jezik, da se ta ista nacija ne razori  odnose sa prijateljima, sa susedima i sa ostatkom sveta.

Najteže je ono kad hoćeš da zaspiš sa svim tim informacijama koje su ti i na vlas kose pale. Jer, iako smo na pola puta do diplome – mi umesto predizborne tišine, imamo buku.  Mi čitamo između redova. Mi razumemo ko nam formira Vladu. Mi znamo ko s kim deli i krevet i kancelariju. Mi znamo vlasnike svih kafana,  družimo se sa ,,menadžerima i menadžerkama”. Možemo da se elegantno nasmejemo i onda kada bi se najradije potukli. Sve znamo i nije bitno kako znamo, jednostavno znamo.
I ja znam gde je on sada i gde je bio sinoć.

Za to što volim ovo što sada imam, ne trebaju mi ni te rečenice ispisane u prethodnim redovima, ne trebaju mi ni beneficije, niti Pulicer. Jednostavno volim.

Hvala svim mojim očevima novinarstva.

I onom rodjenom koji dok prelistava moj indeks tiho kaže : ,, Bravo, sine tatin, još malo pa diploma.”




Laži moje bake



Avgust. Letnja žega.  Na pola uništen mali parkić u Žablju.  Skakutala sam s klupe na klupu. S  pokvarene ljuljaške na ljuljašku. Spuštala se sa visokog tobogana. Baka me je penjala na vrh tobogana i dočekivala pri svakom spuštanju, da ne bih udarila stopala.  Baba ima reumatske probleme i noge je već bole. Vijala se sa decom po travi, a ona je svaki moj pokret budno pratila. 35 stepeni je u hladu. Ona vadi bočicu vode iz torbe. Prvo mi poliva glavu i daje mi da pijem. Pri poslednjem gutljaju je upitam : ,,Baba, a gde je voda za tebe?“  Ona reče : ,,Pij kčeri, ja nisam žedna.“.

Septembar. Đaci prvaci su krenuli u školu. Mama i tata su mi kupili veliki rozo-ljubičasti ranac i sve potrebne knjige. Ponedeljkom smo imali 4 časa. Morali smo nositi sav pribor. Bukvar, radni list, matematika i njen radni list, lenjire, knjigu  i  radni list iz poznavanja prirode i društva, blok broj 5 za crtanje, voštene bojice, male tempere.  Previše svesaka i preteška torba za malog đaka prvaka. Moja kuća je 3 kilometra udaljena od centra Žablja. Baka me je dočekivala svaki put, kada se četvrti čas završi pred školskim dvorištom, uzimala torbu, stavljala je na jedno rame, a mene na parktreger. Baba ima reumatske probleme i noge je već bole.  ,,Bako, hoćeš da ja uzmem torbu?“ ,,Samo sedi kčeri, nije meni teško.“
Posle škole, čekao me je  ručak i uzbrano grožđe. Moj brat, Stefan, je bio mali i mama je brinula o njemu. Baka je spremala ručak, doduše još uvek ga sprema. Prepričavam joj šta smo učili u školi, dok ona prati svaki moj zalogaj.  Znala sam da Baka voli  sve što je slatko, ali i da  ne sme da jede to slatko u većim količinama, jer ima problema sa šećerom. Nudim joj najveće zrno grožđa i kažem : ,, Ajde, uzmi, neću reće tati.“ ,,Samo ti jedi, dete, ne volim ja grožđe.“

Još jedna uspomena, još jedno vrelo leto. Vraćam se sa treninga. Zatičem je u bašti. Okopava korov. Znoj je oblio, bojim se već hladan. ,, Ajde baba, idi. Odmori, ja ću ovo završiti.“, govorim joj dok joj uzimam motiku iz ruke. ,,Ne. Idi ti, odmori od treninga, ja nisam umorna.“  Tada sam počela da verujem da sam nasledila tvrdoglavost od nje.

1.jul. Prošle su 3 godine od kako je deda preminuo. Bio je najveća i jedina ljubav moje babe. Svima nam nedostaje naravno, ali njoj najviše. Videla sam to jutro na njenom licu dve kapi, blistave i slane. Kroz osmeh joj predložim : ,,Baba, aj te udamo.“ Obrisala je lice, maramicom koja je već spremna čekala u džepu njene cvetne haljine i rekla : ,,Ne treba meni ljubav, kčeri. Matora sam ja za to.“

Opet novo tropsko leto. Pripremam prijemni ispit za fakultet. Baba se trudi da u kući bude mir i tišina, jer njena unuka uči. Odjednom se stvori ona mučna tišina. Ne čuju se koraci, ni sudovi, pranje povrća, ni mašina za veš.  Ne čujem je. Taj dan je imala infarkt. Kada sam je posetila u bolnici, dočekala me je s osmehom, pitala me kako napreduje učenje. Meni su na licu bile iste one kapi, blistave i slane. Ona meni briše suze, i ona mene grli i teši i reče : ,, Ali kčeri, mene ništa ne boli.“
Nisam mogla da joj kažem da nisam plakala tada zbog boli moje ili njene, nego zbog sebičnog straha da ću je izgubiti.

Leto 2012.
Skriveno zaplačemo obe, svaki put kad se vratim kući i svaki put kad same pijemo jutarnju kafu.

Novosadska sova.


Ja sam sova. 











Noć je moj posed. Potreban mi je veliki napor i jaka volja da pristanem na jutro. Nije to zbog velike količine kofeina, niti zbog previše redova četovanja na fejsbuku, ni zbog previše redova nove knjige ili mirisa biblioteke koji se uvlači u moje nozdrve iz neke stare.
Osećam da ću se ispovraćati pri umivanju i pranju zuba, ako je to pre 12 časova. Opet osećam da ću se ispovraćati kad se pogledam u ogledalo. Mom licu i podočnjacima više ne mogu pomoći ni pilinzi, ni kreme, ni krastavci, ni hladne kašike iz frižidera. Nije to od previše posla, previše alkohola ili previše stresiranja to je od – jutra! 
Da bih se sasvim razbudila, prvu kafu pijem u gradskom autobusu, drugu kuvam čim stignem na radno mesto. Zdrav doručak do 9 časova i te priče za mene ne važe. Kako da jedem, kad mi je muka? Počela sam i jutarnje čitanje novine da izbegavam, jer ću se onda zaista ispovraćati. Nesretno jutro i dan mi prođu kao dlanom o dlan. Vraćam se u stan u isto vreme kad sam i otišla, 7 i 30 ili 19 i 30, isto je. Kazaljke kao da se nisu ni pomerile. Kad bih sve stavila na papir, shvatila bi da sam u jednom danu uradila i prepešačila što neko ne učini tokom jedne cele nedelje. Usput sam izgubila prijatelja, zaboravila desetak rođendana, zapostavila ljubav, zamaskirala nostalgiju nedeljnog ručka. Sve to zbog jutarnje mučnine i novog časovnika sa slikom sata na Petrovaradinskoj tvrđavi. 
Nedavno sam pročitala da taj sat održava samo jedna porodica, to jest jedan čovek i njegova kčerka, već 30 godina. Oni nisu plaćeni da to čine. Grad Novi Sad im nikada nije refundirao nijedan pokvareni deo sata, niti njegovo krečenje. A da nema njih - časovnik ne bi ni radio. Svi oni koji se hvale ovim simbolom Novog Sada i vode prijatelje, turiste i političare da ga vide, nikada nisu jedno “hvala“ rekli ovim ljudima. I ova priča me utešila. Ni meni niko nije nijednom rekao “hvala“, niti mi je refundirao sve ono što sam izgubila ili uložila. Nije ni bitno. Neka bude jutro. Kupila sam nove naočare.