Kada podsetiš sebe zašto studiraš to što studiraš, ispitni rok ti lakše padne.
Misao se ova rađa slepa, ko i svaka druga, ali zna šta je pogled.
Možda nema sve što želim , ali jebote kako volim ovo što imam - tako nekako.
Nemam provedene sate na Štrandu kao da su sekunde.
Nemam vremena da šetam novu haljinicu.
Nemam vremena za nove trendove, s toga mi je kosa i dalje boje meda, a ne vatreno crvena.
Kafu s najboljim prijateljem pijem preko fejsbuka, koliko god to nemoguće zvučalo, kad je ispitni rok i to mogu.
Nemam volju da se vučem sada od turističke agencije do agencije koje nude ,,totalno drugačije letovanje” od svih ostalih, jer znam da je to sve isto bahaćenje pridevima i loši hosteli.
Nemam vremena da odem po Draganin rođendanski poklon.
Imam vremena da se istuširam i operem kosu, pročitam novine, odem na ispit (klackanje na ispitu traje par sati), vratim se sa ispita, pročitam mejlove, ponekad da odspavam, na brzaka se napijem i nastavim sa čitanjem i ponavljanjem naglas - razlikuju se samo skripte i knjige.
E u tome je trenutno sva moja ljubav prema životu: tiha žudnja za onim što mi izmiče, gorčina prikrivena zanosom.
Zanesena onim ,,diplomirani novinar”. Sad kad sam ovo napisala lakše dišem i nebitno je što je sledeći ispit za tri i po dana.
Sad kad sam ovo napisala setila sam se da sam mogla biti stomatolog ili molekularni biolog. Pomisao na to je previse dosadna, kakav bi onda tek bio život. Živela bi za druge, a ne za sebe.
A kao novinar živiš sa željom da imaš jedan deo u sebi od svih ljudi, na svim mestima.
Nisam ja od juče.
Znam da za novinare ( pogotovo za novinarke) kažu da su ljudožderi, da im ništa nije sveto.
Da vremenom postaju bezdušne kreature koje nemaju ni trunke milosti u sebi.
Laju preko ekrana, skloni korupciji, podložni različitim uticajima, prave greške nesvesni dalekosežnih posledica.
Znam i da su ljubomorni na novinare.
Novinarima se mnogo lakše otvaraju sva vrata nego pred ,,običnim” svetom.
Plaše ih se, jer bi taj neki dotični novinar mogao objaviti nešto što se vešto krije, a neko jednostavno voli da bude dobar sa ,,silnima” to jest sa medijima.
Novinarski esnaf je nekada zaista zlata vredan: kada ti treba karta za koncert, brza viza, kada neko sa druge planete treba da ti donese lek ili knjigu, kada treba da izbegneš kaznu za nepropisno parkiranje…sve ove beneficije decenijama podmazano funkcionišu.
Ali ništa o Nama bez nas. Sve tako jednostavno izgleda kada šetaš sa karticom oko vrata koja kaže da se zoveš PRESS. Taj isti PRESS koji se šeta po hodnicima pozorišta, po Gradskoj kući ili lako prolazi u neki tamo bekstejdž - isto tako može stojati između rata svetova i izveštavati navodno ,,objektivno”.
Nije lako gledati kako neko umire i koliko ih je umrlo, pogotovo ne pisati o tome.
Nije lako stojati na prozoru novosadske ulice, čitati vesti protiv postojećeg režima i čekajući da te neko ustreli.
Nije lako štampati novine u ilegali, noću, van sopstvenog grada, sa dva, tri čoveka koji su kao ,,redakcija”.
Preteško je godinama voditi monolog, da bi taj isti jednog dana prešao u dijalog.
Zastašujuće je tražiti neispisane priče sa rukom u praznom džepu.
Usput se truditi svim svojim unutrašnjim snagama da se naciji ne naruši psihomentalno zdravlje, da joj se ne uništi kultura, da se ne upropasti jezik, da se ta ista nacija ne razori odnose sa prijateljima, sa susedima i sa ostatkom sveta.
Najteže je ono kad hoćeš da zaspiš sa svim tim informacijama koje su ti i na vlas kose pale. Jer, iako smo na pola puta do diplome – mi umesto predizborne tišine, imamo buku. Mi čitamo između redova. Mi razumemo ko nam formira Vladu. Mi znamo ko s kim deli i krevet i kancelariju. Mi znamo vlasnike svih kafana, družimo se sa ,,menadžerima i menadžerkama”. Možemo da se elegantno nasmejemo i onda kada bi se najradije potukli. Sve znamo i nije bitno kako znamo, jednostavno znamo.
I ja znam gde je on sada i gde je bio sinoć.
Za to što volim ovo što sada imam, ne trebaju mi ni te rečenice ispisane u prethodnim redovima, ne trebaju mi ni beneficije, niti Pulicer. Jednostavno volim.
Hvala svim mojim očevima novinarstva.
I onom rodjenom koji dok prelistava moj indeks tiho kaže : ,, Bravo, sine tatin, još malo pa diploma.”
Нема коментара:
Постави коментар