Laži moje bake

Avgust. Letnja žega.  Na pola uništen mali parkić u Žablju.  Skakutala sam s klupe na klupu. S  pokvarene ljuljaške na ljuljašku. Spuštala se sa visokog tobogana. Baka me je penjala na vrh tobogana i dočekivala pri svakom spuštanju, da ne bih udarila stopala.  Baba ima reumatske probleme i noge je već bole. Vijala se sa decom po travi, a ona je svaki moj pokret budno pratila. 35 stepeni je u hladu. Ona vadi bočicu vode iz torbe. Prvo mi poliva glavu i daje mi da pijem. Pri poslednjem gutljaju je upitam : ,,Baba, a gde je voda za tebe?“  Ona reče : ,,Pij kčeri, ja nisam žedna.“.

Septembar. Đaci prvaci su krenuli u školu. Mama i tata su mi kupili veliki rozo-ljubičasti ranac i sve potrebne knjige. Ponedeljkom smo imali 4 časa. Morali smo nositi sav pribor. Bukvar, radni list, matematika i njen radni list, lenjire, knjigu  i  radni list iz poznavanja prirode i društva, blok broj 5 za crtanje, voštene bojice, male tempere.  Previše svesaka i preteška torba za malog đaka prvaka. Moja kuća je 3 kilometra udaljena od centra Žablja. Baka me je dočekivala svaki put, kada se četvrti čas završi pred školskim dvorištom, uzimala torbu, stavljala je na jedno rame, a mene na parktreger. Baba ima reumatske probleme i noge je već bole.  ,,Bako, hoćeš da ja uzmem torbu?“ ,,Samo sedi kčeri, nije meni teško.“

Posle škole, čekao me je  ručak i uzbrano grožđe. Moj brat, Stefan, je bio mali i mama je brinula o njemu. Baka je spremala ručak, doduše još uvek ga sprema. Prepričavam joj šta smo učili u školi, dok ona prati svaki moj zalogaj.  Znala sam da Baka voli  sve što je slatko, ali i da  ne sme da jede to slatko u većim količinama, jer ima problema sa šećerom. Nudim joj najveće zrno grožđa i kažem : ,, Ajde, uzmi, neću reće tati.“ ,,Samo ti jedi, dete, ne volim ja grožđe.“

Još jedna uspomena, još jedno vrelo leto. Vraćam se sa treninga. Zatičem je u bašti. Okopava korov. Znoj je oblio, bojim se već hladan. ,, Ajde baba, idi. Odmori, ja ću ovo završiti.“, govorim joj dok joj uzimam motiku iz ruke. ,,Ne. Idi ti, odmori od treninga, ja nisam umorna.“  Tada sam počela da verujem da sam nasledila tvrdoglavost od nje.

1.jul. Prošle su 3 godine od kako je deda preminuo. Bio je najveća i jedina ljubav moje babe. Svima nam nedostaje naravno, ali njoj najviše. Videla sam to jutro na njenom licu dve kapi, blistave i slane. Kroz osmeh joj predložim : ,,Baba, aj te udamo.“ Obrisala je lice, maramicom koja je već spremna čekala u džepu njene cvetne haljine i rekla : ,,Ne treba meni ljubav, kčeri. Matora sam ja za to.“

Opet novo tropsko leto. Pripremam prijemni ispit za fakultet. Baba se trudi da u kući bude mir i tišina, jer njena unuka uči. Odjednom se stvori ona mučna tišina. Ne čuju se koraci, ni sudovi, pranje povrća, ni mašina za veš.  Ne čujem je. Taj dan je imala infarkt. Kada sam je posetila u bolnici, dočekala me je s osmehom, pitala me kako napreduje učenje. Meni su na licu bile iste one kapi, blistave i slane. Ona meni briše suze, i ona mene grli i teši i reče : ,, Ali kčeri, mene ništa ne boli.“

Nisam mogla da joj kažem da nisam plakala tada zbog boli moje ili njene, nego zbog sebičnog straha da ću je izgubiti.

Leto 2012.

Skriveno zaplačemo obe, svaki put kad se vratim kući i svaki put kad same pijemo jutarnju kafu.