Veliko D

Dobar Lik.

Sa velikim D.

I dugo je to.

I sad je u mojim očima još veći.

Tek kada upoznaš nekog zaista velikog, shvatiš koliko si ti ustvari mali.

U mnogim stvarima si mali : znanja i imanja, iskustva, napisanih reči javno ili tajno, izgorenih reči – onih koje ceo grad čuje ili samo neko drugi. Škole i fakulteta, ljubavi novih i starih. U svemu si manji od te druge osobe.

I to te jako ljuti. Što si mali i mlad. I nezreo. Kao zeleni paradajz. Samo si za turšiju dobar i ništa više. I opet moraš da sačekaš dug period da bi te ljudi makar  probali i kad te probaju opet si tako – kiseo.

Posle besa si i tužan.  Pa se onda tešiš što ta osoba uopšte stoji pored tebe. Mogla je stojati uz nekog drugog. Onda opet shvatiš da ta osoba uopšte ne stoji uz tebe, da ti moraš ubrzati korak ili potrčati da bi je stigla.

Ako si, na primer sličan meni, onda mrziš trčanje. Najdosadnija fizička aktivnost koja postoji. Još ako znaš da se duplo više kalorija troši tokom samo jednog vođenja ljubavi, nego kada pretrčiš kilometre, onda odustaneš od trčanja totalno.

Kvačilo, kočnica.

Za vođenje ljubavi je potrebno dvoje, za trčanje ti trebaju samo patike. Lakše je danas iskeširati dobre patike, nego naći nekog da te voli i da pritom mršavite.

Posle tuge, ide i totalna nesreća. Neko tako velik, u mnogim stvarima sjajna osoba, ne može ili neće tebe da voli.

Sreća u nesreći : još uvek se samo diviš, nisi se i zaljubio/la. Ali bi ga ili je ipak ljubio/la.

 Ljubav je lepa stvar i volim da volim.

 Ali mi  poštovanje prema ovom dobrom liku sada deluje mnogo za*ebanije od ljubavi. Sliči na mač sa dve oštrice. I zabiće mi se u leđa kad tad.