Novosadska sova.

Ja sam sova. 

Noć je moj posed. Potreban mi je veliki napor i jaka volja da pristanem na jutro. Nije to zbog velike količine kofeina, niti zbog previše redova četovanja na fejsbuku, ni zbog previše redova nove knjige ili mirisa biblioteke koji se uvlači u moje nozdrve iz neke stare.

Osećam da ću se ispovraćati pri umivanju i pranju zuba, ako je to pre 12 časova. Opet osećam da ću se ispovraćati kad se pogledam u ogledalo. Mom licu i podočnjacima više ne mogu pomoći ni pilinzi, ni kreme, ni krastavci, ni hladne kašike iz frižidera. Nije to od previše posla, previše alkohola ili previše stresiranja to je od – jutra! 

Da bih se sasvim razbudila, prvu kafu pijem u gradskom autobusu, drugu kuvam čim stignem na radno mesto. Zdrav doručak do 9 časova i te priče za mene ne važe. Kako da jedem, kad mi je muka? Počela sam i jutarnje čitanje novine da izbegavam, jer ću se onda zaista ispovraćati. Nesretno jutro i dan mi prođu kao dlanom o dlan. Vraćam se u stan u isto vreme kad sam i otišla, 7 i 30 ili 19 i 30, isto je. Kazaljke kao da se nisu ni pomerile. Kad bih sve stavila na papir, shvatila bi da sam u jednom danu uradila i prepešačila što neko ne učini tokom jedne cele nedelje. Usput sam izgubila prijatelja, zaboravila desetak rođendana, zapostavila ljubav, zamaskirala nostalgiju nedeljnog ručka. Sve to zbog jutarnje mučnine i novog časovnika sa slikom sata na Petrovaradinskoj tvrđavi. 

Nedavno sam pročitala da taj sat održava samo jedna porodica, to jest jedan čovek i njegova kčerka, već 30 godina. Oni nisu plaćeni da to čine. Grad Novi Sad im nikada nije refundirao nijedan pokvareni deo sata, niti njegovo krečenje. A da nema njih - časovnik ne bi ni radio. Svi oni koji se hvale ovim simbolom Novog Sada i vode prijatelje, turiste i političare da ga vide, nikada nisu jedno “hvala“ rekli ovim ljudima. I ova priča me utešila. Ni meni niko nije nijednom rekao “hvala“, niti mi je refundirao sve ono što sam izgubila ili uložila. Nije ni bitno. Neka bude jutro. Kupila sam nove naočare.