Pravila je dobru kafu,
ali bi je posle toga zašećerila.
Hodala je sa petama u
vazduhu, kao da je na nekim nevidljivim potpeticama. Otvarala bi prozore u
dnevnoj sobi da razbije zgusnut vazduh od protekle noći.
Kada sam je prvi put
sreo, u prostoriji preglasnoj i prepunoj nekih ljudi, upitala me je da li sam
izmislio to prezime da bi mi se slagalo uz ime. Trebao sam je pitati da
li je ona izmislila sebe, da bi se slagala uz mene.
Pomislio sam: ,, Bože,
kako ova može da priča.”. O tome kako mrzi kišu, o tome kako naše biblioteke
nikad neće imati dovoljno knjiga. O politici, o posledicama kapitalizma, o
muzici, o uticaju alkohola, o kanalizacionoj mreži u Novom Sadu… Ona
.
Ona je napravila kafu
i otvorila prozore. ,,Jedi te kolače, baba ih je tebi poslala”. Osećao sam se
kao da cuclam nekakve kofeinske šećerleme. Pljaskala je stopalima i dalje po
starom parketu i ometala me u razmišljanju. I sada kada pogledam u taj
parket mogao bi se zakleti da su na njegovoj površini ostali ocrtani njeni
nožni prsti. Bez peta, jer ih je zaboravila u vazduhu. Ali nemoguće. Mnogo je
ljudi, žena prošlo tuda posle nje.
,,Kada ćeš napisati
priču o meni” – upitao sam je.
Pomerajući neke predmete sa jednog mesta na drugo odgovorila je : ,,Kad
ćeš ti napraviti pesmu o meni ? ”. Iako joj nisam video lice od njene duge
kose, znam da je se bezobrazno nasmejala. ,,Jebi se”, pomislih.
Navukla je onu letnju
haljinicu preko glave, prišla mom kaišu i ušima… I pre nego sam izgovorio njeno
ime, nazula je japanke i otišla. Ostavila me sa tečnom šećerlemom, bakinim
kolačima i otišla.
Ostavila me u rashlađenoj prostoriji onako kako se
ostavljaju ljudi koji su zaslužili da budu napušteni.
Počela je da
pada kiša. Nju japanke žuljaju. Kosa joj je mokra. Proklinje kišu, koja je
uporno ignoriše i baca se na njena gola ramena. Da se vratila, možda bi
sve bilo drugačije, no pomislila je ,,Jebala te priča.” i
nastavila da pljaska stopalima po mokrim ulicama.
Нема коментара:
Постави коментар