Beč - mali Balkan u Austriji.

Autobus je krenuo iz lepljivog Novog Sada punog razgolićenih lepotica i predizbornih plakata. Vozač autobusa koji  je pomalo ličio na malog epizodistu iz priča Paula Koelja,  promuklim, pušačkim glasom je rekao : ,, Granica  gospodo! I ovo je Evropska unija. Nemojte bacati vaše opuške okolo, sami ćete ih kupiti.”

Putnici su izašli  na trotoar pored autobusa.  Gledaju  jedni u druge i ćute. Pokušavaju da zamisle tuđe živote, njihove prve ljubavi, njihova nadanja, zanimanja, ali nikom to ne polazi za rukom.

Bilo je hladno napolju, kao u nekom tuđem kupatilu. Bilo je hladno onako kako samo nasilno isečena geografska polja znaju biti hladna. I uvek je nekako neugodno  na granicama. Kao da su to neka drugačija mesta. Mesta  na kojima se ne priča, ne čita, ne pleše i ne peva. Mesta na kojima  se ne diše od nekog neobjašnjivog, parališućeg straha. Mesta na kojima se  prestaje raditi  sve ono što je ljudsko.

Posmatraju  i dalje lice jedni drugima dok u redu mirno i polako  prilaze kanti za smeće i pravo u nju bacaju odavno dogorelu cigaretu. Na svakom licu je pomalo euforičan  osmeh putovanja. Ali je vidljiv i drugi pomalo melanholičan jer su  svi izašli iz zemlje u kojoj ljudi  sa  radošću  trče jedni drugima, sastaju se sami sa sobom i pogotovo sa tim drugima. Znaju da su pripadnici te iseckane zemlje, koja je sama u sredini sveta i u sredini  njihove  utrobe. No, bez obzira, većina njih odlazi samo na kratko putovanje ili u kratku posetu rodbini, jer ih ta ista izmrvljena zemlja vuče nazad kao dobro podmazanu jo-jo igračku.

Debeli čika policajac i crvenokosa žena na granici propustiše  autobus i oni nastaviše dalje ka Beču, ka Austriji, s njihovim crnomanjastim šoferom.

Po nekom nepisanom pravilu svi komentarišu svoju sliku u pasošu i iritantno čekanje na granici. Navodno, niko drugi tako dugo ne čeka kao što čekaju oni koji imaju srpske tablice. 

Sredovečan muškarac iza nas u svoju bradu komentariše:,, Srbi, Srbi, Srbi! Pitali su me svuda , kada otvore moj pasoš – u Nemačkoj, u Francuskoj, u Španiji, Švedskoj Ii ko zna gde još –Odakle si ti ? Nedokučivo pitanje.  Meni se nikada nije dalo objašnjavati i naglašavati fusnote i opet bih i uvek bih rekao  - Ja sam iz Jugoslavije.”

Pala je noć odavno i sijalice u autobusu su utihnule. Neko je tražio da se pusti neki film na televizoru, na negodovanje ostalih mlađih putnika, koji su ispijali pivo i rakiju u šaragama. U šaragama je kao i uvek najveselije. ,,Nema vajde “, doviknuo je vozač , ,,ionako ne radi!”.

Put od granice sa Srbijom sanjivo se produžio, osim u šaragama. Beč ih je dočekao napola uspavane, napola budne.

I opet jutarnji, pušački glas vozača: ,, Gospodo, stigli smo. Ja Beč već poznam i iako je samo 6 časova udaljen od Beograda, svetlosne godine su u pitanju kada uvidite razlike. Uživajte u boravku, ja ću vas čekati ovde.”.

Prvo što se primeti u gradu Dunava od voska i valcera, je nedostatak tenzije, nervoze i stresa. Da to prosto bude čudno. Sve ima svoj red i svi mirno čekaju svoj red na semaforu. Sve je čisto i sređeno, bez pasa lutalica, bez papirića, a kamoli nekog drugog smeća.  I nekako hladnjikavo. Sve je bukvalno nacrtano: red vožnje na stanicama tramvaja, metroa, svuda neke mape. Svejedno, uvek  se može na srpskom jeziku obratiti nekom za pomoć. Barem  jedna od tri osobe zna da odgovori na srpskom ili srpsko-hrvatskom jeziku.

Grad još uvek odiše Habzburškom monarhijom. Miriše na muzeje, opere, kremast šlag sa torti. Miriše na čuvenu caricu Sisi. Od nje je u Beču napravljena prava fama. Na sve strane Sisi! Ali pored plakata i slika te carice i suvenirnica koje nose njeno ime, nalaze se i plakati koji reklamiraju ,,Balkan Parti,, ili kako naši to u Beču zovu gasterbajterska veselja.

 Jedan poznanik iz Beča,  koji nije Austrijanac , komentariše ove plakate : ,, Na izmaku noći, ovaj grad spokojno diše u tišini. Noć ume da zaboli kao i neprijatno pitanje. Sutra ujutru vam je još teže, jer znate da je tamo neko, kod kuće, bio budan umesto vas.  Zbog toga se i često okupljamo i pevamo stare pesme.“.

 Svi oni žive i provode dane na bečki način: radeći kulturno i disciplinovano i sanjareći o tome da će se jednog dana vratiti kući, uz česte odlaske do Balkanstraše - ulice koja se nalazi u 16.okrugu Beča. Pored prodavnica u kojima se prodaje plazma, šareni pasulj ili Banatski rizling, nalazi se i mesara  ,,Đorđević,,  gde je velikim slovima ćirilice ispisano  ,,Mi pečemo za vas,,. U restoranima se služi sarma, svinjetina, roštilj i uvek se popije jedna čašica pelinkovca ili rakije, a ako je domaća onda i dve .

Iz  kafea , nanizanih kao napolitanke u jednoj kutiji ovog grada, svira neka muzika. Tužna.  Tipično balkanska.  Pored starih štampanih izdanja naših novina nalazi se i knjiga Mike Antića.

Iz opuštenog razgovora sa redovnim  posetiocem ovog kafića, to jest,  kafane  spoznaje se ono  što zaista čuči u srpskom mentalitetu -večito alavi na dobre stvari i večito bežanje od loših stvari. Jer ovde ne važi ono  - upoznaj svoju zemlju da bi je više voleo, nego izađi iz zemlje da bi je više voleo.

To je kao ono kada dvojica na klupi igraju šah, dođe treći i taj treći bolje vidi šahovsku tablu i celu partiju sagleda mnogo bolje.  I zaista, kada stojite  pored nekog  moćnog, masnog i naparfemisanog novog stanovnika jedne bogate zemlje i  vidite mu tugu u očima, jer je izdao sebe, a ne rodni kraj osećate neki neopravdano prisvojeni ponos – kao, prava mala, klempava Jugoslavija u starkama, koja svima smeta i svakoga žulja, ali ipak je tu, takva kakva jeste. I opet bi i uvek ćete  tako na glas vikati : ,,Ja sam iz Jugoslavije. Ja sam iz Srbije, iz Hrvatske, iz Bosne.! I vraćam se kući. “. A ćute gasterbajteri , tako zvani, i rade kao pijuni na šahovskoj tabli.  Ćute pijuni tromo kao što ćute teretni kamioni u redu pred  graničnim prelazom.